Slaviša Lekić: Nama će epidemija straha doći glave

Srbija je kidnapovana država, društvo razvaljeno i maksimalno podeljeno, nezavisne institucije okupirane, opozicija naružena i gurnuta u odbrambeni gard, tabloidi i televizije pretvorene u megafon vlasti – kaže u untervjuu za Direktno.rs novinar Slaviša Lekić.

Lekić je kolumnista „Danasa“, a bio je urednik i novinar u više redakcija, među kojima se ističu NIN, „Borba“ i „Naša Borba“. Osnivač je magazina „Status“, autor više knjiga, dokumentarnih emisija i filmova, među kojima su „Zloupotreba političkog uticaja: političke stranke kao najveći poslodavci u Srbiji“, „Lazar“, „Mediji u Srbiji: hronika propadanja“, „Pad haških begunaca“, „Zoran Đinđić: HIPOTEKA“, „Kako se dogodio narod“ i dokumentarni serijal „Vladalac“ u kome je skenirao političku biografiju Aleksandra Vučića.Slaviša Lekić FOTO: YouTube/PrintskrinSlaviša Lekić FOTO: YouTube/Printskrin

Bio je predsednik NUNS-a do februara prošle godine. Lekić smatra da je prirodno i logično biti protiv režima Aleksandra Vučića i kamarile koja ga okružuje. Razgovor započinjemo stanjem u medijima, Lekić kaže da su mediji u Srbiji izgubili svoju svrhu, novinarstvo je kao profesija klinički mrtvo, na aparatima ga drži svega 150-200 ljudi koji pošteno rade svoj posao.

Kako na građane utiče to što većina medija u Srbiji promoviše primitivizam, bahatost i mržnju, plasiraju lažne vesti, svakodnevno upućuju užasne uvrede protivnicima vlasti…?

– Srbija je društvo u kome vlada strah i u kojem se strahom vlada. Korona se da pobediti, naći će se neki lek ili „kontraotrov“, možda će sama od sebe nestati, ali primitivizam, bahatost i beskrupuloznost koju demonstrira ova vlast, postaće, bojim se, deo DNK strukture ovog naroda ovde, a strah neizbrisiva emocija protiv koje nema vakcine. Mi toliko živimo uzmičući i uvlačeći glavu u ramena, toliko smo okupirani strahom, toliko je to osećanje straha postao deo svakodnevice da je svako dizanje glave ili glasa – strašan incident i demonstracija hrabrosti. Nama će epidemija straha doći glave!

Jesu li slobodni(ji) mediji ključ za prevazilazenje tog straha?

– Delimično. Ne možemo očekivati od medija da budu slobodni ako građanima nije stalo do te slobode. Naopaka je rabota da građani samo od novinara traže, da budu ono što sami građani nisu: i istinoljubivi i hrabri i da zastupaju javni interes. Sloboda je zajednički interes.

Da li je Srbija jedina zemlja na svetu gde su građani žrtve medija, u mentalnom smislu?

– Srbija je kidnapovana država, društvo razvaljeno i maksimalno podeljeno, nezavisne institucije okupirane, opozicija naružena i gurnuta u odbrambeni gard, tabloidi i televizije pretvorene u megafon vlasti, kritička svest u defanzivi, a građani kolateralna šteta kidnapovane države. Oni su žrtva Vučićevog malignog narcizma, njegove ambicije da uvek, čak i u vreme vanrednog stanja, bude u prvom planu i konstantno vodi personalnu kampanju. Iako dobro znamo da mu elegancija i suptilnost u javnom nastupu nikad nisu bili jača strana, svaki njegov javni nastup, osim patetikom i populizmom, obilovao je negativnom energijom, sarkazmom i bahatošču, retorika mu je uglavnom bila svedena na nadmenost, ruganje, kaljanje, devalviranje i ponižavanje, emocije su navirale u talasima, od smejanja koroni, do panike da će beogradska groblja biti mala da prime umrle. Srećna je okolnost što njegove predstave nisu ostavile utisak samo na domaće posmatrače.

„Kidnaper države bukavalno radi šta mu se prohte“

Predsednik države svaki dan izlazi iz svojih ustavnih okvira, preti narodu, ucenjuje… Kako je to moguće?

– Ono što je najporaznije jeste opšti utisak da se kidnaper nije libio da argumentuje primedbe o sopstvenoj svemoći i odrešenim rukama da bukvalno radi šta mu se prohte. Tako smo tokom tirade o njegovom ličnom „kosovskom boju“ ili „maričkoj bitki“ za respiratore, iz usta prvog čoveka države čuli priču o sivom tržištu, crnim fondovima, našim agentima koji su se razmileli po svemu sa koferima punim keša… Posebno je zabrinjavajuća nonšalancija sa kojom je predsednik Srbije pričao anegdote o suspendovanju prava na privatnost, otvoreno govoreći da država prati ljude koji su došli iz zaraženih krajeva Italije, ne samo preko mobilnih telefona već i na načine koje ne bi da otkriva. U svemu tome je imao nemerljivu pomoć provladinih tabloida i televizija.

Isti ti mediji istovremeno ćute pred korupcijom, nepoštovanjem zakona i Ustava, nefunkcionisanjem institucija, nasiljem…

– Mediji su u Srbiji izgubili svoju svrhu, novinarstvo je kao profesija u Srbiji klinički mrtvo, na aparatima ga drži nekih 150-200 ljudi koji pošteno rade svoj posao. Imate oko 13.000 onih koji sebe zovu novinarima, a 200 časnih ljudi u ovoj profesiji je svega dva odsto: to je na nivou incidenta.

Satiranje novinarstva je počelo u doba Miloševića?

– Tako je, kad smo se svrstavali u za ili protiv redove, nastavljeno je posle 5. oktobra kad smo računajući na partnerstvo sa opozicijom, koja je u međuvremenu došla na vlast, insistirali na benefitima, sad nam je za tatu došao Slobin ministar informisanja i samo je uradio ono što nije uspeo devedesetih: uz ne malu pomoć novinara ubio je novinarstvo i siguran sam da se mediji ovde nikad neće vrati svojim temeljima.

„Vučić je sam po sebi postao medij“

Nije tajna da se glavni urednik svih današnjih skaradnih javnih glasila nalazi na Andrićevom vencu. Zašto je Vučiću bilo bitno da uradi ono što čak ni Milošević nije: da skoro sve medije stavi pod sopstvenu kontrolu?

– Znate kako kažu: I sam Bog treba zvona da mu zvone. Vučić, a to je bio slučaj i sa Miloševićem, duboko prezire medije, ali je svestan njihovog kapitalnog značaja u osvajanju i održanju vlasti. S tim što je Milošević znao da koristi medije bežeći od njih: on je za vreme svoje vlasti tri puta bio u RTS-u. S Vučićem je priča potpuno drugačija: ceo tekući javni politički diskurs godinama se vrti oko njega pri čemu je on do te mere usavršio poznavanje spina i medijske manipulacije, da je sam po sebi postao medij – pravi vesti i emituje ih u svakodnevnim pojavljivanjima u javnosti.

Njegova medijska sveprisutnost u vreme pandemije je nezabeležena u svetu politike?

– Vučić se za nedelju dana više puta obraćao javnosti nego kraljica Elizebeta za 68 godina koliko je na tronu. On se odavno ne ponaša kao osoba u mandatu predsednika države, već kao starlet iz rijalitija, „Veliki brat“ koji je u „naprednjačkoj“ Srbiji plagiran pod imenom „Zadruge” i emituje se bezmalo 24/7/12/365. Rijaliti o Aleksandru Vučiću, u raznim formatima i pod raznim nazivima, emituje se gotovo neprekidno na svim TV programima: nekad je to javni servis, češće TV Pink ili neke od TV stanica sa nacionalnom frekvencijom kojih su se dokopali tajkuni bliski Vučićevoj stranci, nekad su to uključenja, nekad hvalospevi sa polaganja kamena temeljca ili otvaranje nekakve nove fabrike, nekada su tu vanredne, ničim objektivnim izazvane konferencije za medije…! Sasvim je očekivano da čovek koji kontroliše apsolutno sve duštvene tokove, kontroliše i egoističnu, nikad nejedinstveniju, mazohistički podeljenu medijsku zajednicu

„REM je partijski servis stranke na vlasti“

Zašto REM prećutkuje i zanemaruje neprofesionalno izveštavanje elektronskih medija? Čemu služi to nezavisno regulatorno telo?

– To što rade elektronski mediji, koje predvodi ružičasta imperija Željka Mitrovića nije samo zloupotreba nacionalne frekvencije, to je nešto što se kosi sa zdravim razumom, ali očito da članovi REM-a nemaju dodirnih tačaka sa ovim drugim. Možda Mitrović, Milomir Marić, Bujošević, Nenad Stefanović i Kopernikus magaza imaju pravo da primitivno podilaze Vučiću, ali posao REM-a je da ih spreči kada to odudara od zakona, Umesto toga, REM se ponaša kao akter one priče o tome šta raditi kad sretnete medveda: legnete i pravite se mrtvi. Zašto? Pa, odgovore možemo pronaći u minulom radu i stvarnim biografijama članova REM-a. REM ne radi u interesu javnosti i ne štiti korisnike usluga elektronskih medija. Jer REM je partijski servis stranke na vlasti.

„Institucije su samo fasada za vlast jednog čoveka i njegovih skutonoša“

Niste se oglašavali dok je trajalo vanredno stanje. Kako sada ocenjujete mere i odnos države i lekara iz Kriznog štaba prema epidemiji covida 19?

– “Greške u koracima” učinjene tokom vanrednog stanja su ogromne, svekolike i ne tiču se, nažalost, samo javnog zdravlja. Nije problem u greškama, pa ni u njihovom ponavljanju, problem je što mi iz njih ne izvlačimo pouke i ne služe nam kao lekcije koje će nas opametiti: naprotiv, one postaju obrazac ponašanja. Prethodnih dva meseca definitivno je cementiran režim koji je pre autoritaran nego što bi se mogao nazvati demokratskim: tu su i Ustav i zakoni koji imaju demokratski sadržaj, tu su stranke i izbori, tu je i parlament i sve „niže“ institucije, ali sve je to samo fasada za vlast jednog čoveka i njegovih skutonoša.

Šta Vas je najviše iritiralo za vreme vanrednog stanja? Bili smo izloženi svakodnevnim pretnjama, histeriji, raznim zabranama…

– Uprkos svemu, ja sam bio lojalan građanin, što znači da sam poštovao mere koje je propisala država, ne zbog straha od vlasti već zbog brige za ljudi oko sebe. Prekršio sam mere jednom: otišao sam naveče na protest protiv bitangi koji su smislili specifičnu uspavanku za decu Dragana Đilasa. Imao sam novinarsku propusnicu, nikad je nisam upotrebio, ponašao sam se kao većina građana Srbije.

Šta ih može sprečiti – Vučić i međunarodna zajednica su nepokolebljivi?!

– Jedino luđe od ambijenta u kome je uterivanja straha u kosti neistomišljenicima podrazumevajuća i svakodnevna aktivnost, jeste činjenica da je kreator takve atmosfere – predsednik Srbije. Nepojmiljivo mi je da čovek koji ima apsolutnu moć ne može da toleriše jedva čujne disonantne tonove. I huška druge da ni oni ne dozvole mišljenje i glas suprotan njegovom. Znate kako kažu: sila masi daje ubrzanje! U ovim okolnostima, gde je, što bi pesnik rekao “paščad puštena, a kamenje vezano”, logično je da svuda kuva kao u pretis loncu i da u nedostatku ventila, taj lonac jednom eksplodira. Pre nego je ubijen kosovski političar Oliver Ivanović, na Pinku je emitovan spot u kome je Ivanović označen kao “izdajnik”. “Glas za Olivera je glas protiv srpskih interesa”, govorio je uoči snimanja tog spota potpredsednik Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke Marko Đurić. Danas taj isti Marko Đurić tvrdi da “opozicija navija za koronu”! 

Što je najgore, on nije usamljen u takvim nebuloznim tvrdnjama?

– Da to nije glas usamljenog ludaka govori spot SNS-a koji se zavrteo društvenim mrežama u kome partija na vlasti tvrdi da je opozicija na suprotnoj strani od lekara i mudrog rukovodstva SNS-a koji su zaustavili koronu. U svom tom ludilu oni idu toliko daleko da sa krovova višespratnica zvučnicima i bakljama poručuju da će nas spržiti dignemo li glas ili lupimo li u šerpu. To je njihov odgovor na spontani bunt, protiv bilo čega da je. Vi lupate u šerpe, mi ćemo po vašim glavama, vi miting, mi kontramiting, vi štrajk glađu, mi štrajk glađu… Došli su na vlast tako što su ukrali tuđu političku agendu, plagijatima već osam godina nema kraja. Oni koji slede čoveka koji je jednog mrtvog Srbina hteo da menja za 100 mrtvih muslimana, nekome skandiraju da je fašista. Po prvi put u modernoj istoriji, što bi Vučić rekao, imamo na delu fašistički antifašizam.

Izvor: Direktno.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Primajte najnovije vesti